Ljubav se zove imenom tvojim...

Čekam te... Tamo na mestu koje mnogi u žurbi nemaju vremena da vide, pa ni ne svrate. Tamo, gde oni koji uspore i vide- zastanu… pristižući sa najrazličitijih putovanja, malih i velikih, tražeći predah… Izmedju dve neispričane priče plavim sumrakom pisane … Na onom polju, gde nastaju sonate zlatnih maslačaka pod dirigentskom palicom starog hrasta…. Gde duga pritajeno i strpljivo sanja nove melodije koje samo ona može da čuje pre nego što napravi novi skok galaktičkom gipkošću i premosti nepremostive distance, tek tako … I to sve izmedju dva otkucaja srca. Čekam, dok putujem… Sanjam, dok ludujem… U ljubičastoj magli D-mola posustanem…. Mesec mi namigne i šapne zvezdom da odustanem… Ali, ipak ne stajem . Možda i prodjem tvojom ulicom čekajući. Možda mi dodirneš obraz sanjajući… A, možda te nikada ni ne sretnem lutajući. Znaš da znam da osluškuješ moje korake u ritmu vetra … Znam da znaš da moraš da kreneš od onog mesta gde duga sanja svoja nova putovanja … Čekam te. Na početku …

Za hrabrost! Kad posustanem iduci tragom zamisljene svetlosti. Za tisinu u kojoj glasno odjekuju reci podrske i ohrabrenja Za veru! Da sve sto snovima pokusam dotaci, zaista dotaknem. Za ljubav, u nocima kad zvezda nema da ih ipak vidim I Velika kola, i Kasiopeju, pa cak i retko vidljivi Orion. Za jasnocu misli koji obuhvataju dane kad ne mogu jasno da mislim. Za odvazne korake na putevima kad posustanem i ne mogu dalje. Za odluku! Da razdvojim ono sto je vazno od onog sto nije. Za dane kad gradim mostove iznad nepostojecih reka da me prevare. Da, makar koliko tiha bila, mogu da cujem da odnekud pevusi, belicasta i vijugava, srebrna i mirna. Za dane kad se u nekom pogresnom vozu nadjem, i putujem mimo svih vozova, u surptonom smeru pa mislim da nema povratka, jer nijedan voz unazad ne ide. A ipak, pred ocima pukne - meko od utehe, sneno od cekanja, plavo od daljine obzorje, ceznjom obojeno iza vidika.. Za snagu kad moram premostiti jaz izmedju dana koji traje i onog proslog sto ih ponekad citav jedan beskrajni okean deli. Za trenutke kad se prikrada odjek reci meni dragih. a odavno zaboravljenih. Da izbegnem trenutak kad nada utihne. Za brane kad sam ja reka, plahovita, divlja i nesputana kad nosim sve pred sobom, jer ne mogu da se obuzdam jer strpljenja nemam i u zurbi svaku opasnost previdjam. Za sate kad sam tiha, bezrecna, placljiva i pateticno tuzna i cesto mrzim sebe zbog toga, ali ne mogu da se pridignem i padam sve misleci da se uspinjem. Da pad ublazim. Za trenutke stida polse kojeg dolazi onaj dragoceni tren kad znam da mi je oprosteno, pa srecna podizem glavu kao cvet sabijen od kishe prekinutog cvetanja.Ponovo ziv. Za Tvoju luku u kojoj sam slepi putnik, ali me ipak ne diras jer znas da je meni sa mnom najteze...

Verujem da iza svake ljubavi jedna od zvezda zadrhti i nebom plove tragovi. Verujem da svetom kruze pogledi vecni i neuhvatljivi, od kojih sav svet zavisi... Verujem u stare price o istini Nista se strasno ne desi kad nebo zemlji oprosti. Verujem da ljubav nikad ne umire Neko ce sve nase ratove pretvoriti u vecne svatove ! Verujem da svaka suza prolazi dugacak put do vecnosti i da se tamo pozlati...

...ako vam mnogo puta kazem da vas volim, jeli to vise ljubavi, ili je ista, jedna jedina? ...ako svakoga jutra ponovo oktrijete da ste zivi, je li to vise zivota, ili je ovaj, jedan jedini? ...moze li da se rodi pet miliona necega, a da pre toga ne umre isto toliko istovetnog? ...tu umetnost pretakanja iz jedne vrste necega u drugu vrstu necega zovemo nase sad i ovde. ...zar vam je vaznije da prezivite ma i nekako, nego da dokucite sta je zivot? ...dozivljaj ovog sveta kod vas je, na zalost, samo dozivljaj vase vrste sveta... Mika Antić

Ti uvek znaš magične reči... Ti ćutiš puno tiše od svih... Ti imaš smeh koji me leči... Ti i od psovke načiniš stih...

U blizini neba, ljubavi moja jedina, postoji beskrajna čežnja. Pod tim nebeskim svodom, neprekidno čeznem za tobom i najtiše što mogu, lutam dubinom svemira tražeći obale tvojih prepona. U blizini tog neba, ljubavi moja jedina, kao nigdje u svemiru moje misli pripadaju tebi. Tu si sav prisutan u meni, prelijepa moja ljubavi, a tvoji su poljupci zlatnim osmjehom omotani. U blizini neba, ljubavi moja jedina, pripadaš jedino mojim mislima, i bliže nego bilo gdje u svemiru moje ruke, tiho, kao vreli suncokreti izranjaju na tvojim grudima. One su taj buket vatre što beskrajem tvog trbuha razlijevaju plamen, i tvoji su plameni dodiri u njihovim drhtavim prstima. Kad god stignu, ljubavi u gustoj kiši znoja, uvijek te blago uzmu i sa tebe ispijaju zreli miris. U blizini neba, ljubavi moja jedina, beskrajna si moja želja. U tom praskozorju neprekidno te želim, i bliže sam nego bilo gdje dubini tvog svemira. Nad obalama tvojih prepona, prelijepa moja ljubavi, u sazviježđu mekog tijela kao slap guste kiše znoja slijevam se po tebi. Imaš me tada u svim porama, ljubavi moja prelijepa, imaš u peharu strasnih zagrljaja. Tvoju vječnost ljubim u sebi.

U ovoj boci prepunoj tjeskobe moje ruke na tvom ramenu, ova muzika tvojih prstiju, sve je to sadašnjost, u kojoj tutnje prošlosti nekih drugih ljudi, koje smo voljeli, koje smo voljeli, i nikad ih nismo razumjeli, a njihovi snovi, isto tako i naši leže negdje pod slapovima žutog lišća. Nismo nikad izdržali napade podmuklih jeseni. I zato ove večeri skriven od svih, umotan u agnus dei malog Mozarta, osjećam bol praznine u mojim zjenama, nepodnošljivu bol za tobom. Sve ovo, ove stanice koje su ostale u dubokim snjegovima bogatih zima, naših nevjera, usana priljepljenih uz zamrznuta stakla, večeri u kojima smo se lomili dušama i pozivali prijatelje opraštali neprijateljima. Liliana, lice jeseni Ljubavi moja u čemu smo griješili, koga smo tješili kad je i nama bilo teško. Kažem ti sve ovo što nam se nakupilo u srcu, kao gorka pića u zadimljenim kafićima, kao stihovi koji su se topili na plamenu svijeća. Sve je to moja bol večerašnja, sve su to usne koje sam ljubio i koje šapuću i danas slatke primamljive tajne. Sve sam to ljubavi ubio krstareći sjeverom, gubeći sve vrijedno i dobro, gubeći i tebe.

Ej, da mi je niz aprile tebe sresti.Ej, da mi je da izludim,a bagrenje rascvetano.Ej, da mi je golih grudi,sa košuljom poderanom. Ej, da mi je da te ljubim slab od ropca,jak do krika kad zabole zdravi zubi harmonika. Ej, da mi je u prolećuu milion vrelih boja. Ej, umreću bos po cveću. Samog sebe razboleću. Ej, devojko, dušo moja...