Trebas mi ti...
Za hrabrost! Kad posustanem iduci tragom zamisljene svetlosti.
Za tisinu u kojoj glasno odjekuju reci podrske i ohrabrenja
Za veru! Da sve sto snovima pokusam dotaci, zaista dotaknem.
Za ljubav, u nocima kad zvezda nema da ih ipak vidim
I Velika kola, i Kasiopeju, pa cak i retko vidljivi Orion.
Za jasnocu misli koji obuhvataju dane kad ne mogu jasno da mislim.
Za odvazne korake na putevima kad posustanem i ne mogu dalje.
Za odluku! Da razdvojim ono sto je vazno od onog sto nije.
Za dane kad gradim mostove iznad nepostojecih reka
da me prevare. Da, makar koliko tiha bila, mogu da cujem
da odnekud pevusi, belicasta i vijugava, srebrna i mirna.
Za dane kad se u nekom pogresnom vozu nadjem,
i putujem mimo svih vozova, u surptonom smeru
pa mislim da nema povratka, jer nijedan voz unazad ne ide.
A ipak, pred ocima pukne - meko od utehe, sneno od cekanja,
plavo od daljine obzorje, ceznjom obojeno iza vidika..
Za snagu kad moram premostiti jaz izmedju dana koji traje
i onog proslog sto ih ponekad citav jedan beskrajni okean deli.
Za trenutke kad se prikrada odjek reci meni dragih.
a odavno zaboravljenih. Da izbegnem trenutak kad nada utihne.
Za brane kad sam ja reka, plahovita, divlja i nesputana
kad nosim sve pred sobom, jer ne mogu da se obuzdam
jer strpljenja nemam i u zurbi svaku opasnost previdjam.
Za sate kad sam tiha, bezrecna, placljiva i pateticno tuzna
i cesto mrzim sebe zbog toga, ali ne mogu da se pridignem
i padam sve misleci da se uspinjem. Da pad ublazim.
Za trenutke stida polse kojeg dolazi onaj dragoceni tren
kad znam da mi je oprosteno, pa srecna podizem glavu
kao cvet sabijen od kishe prekinutog cvetanja.Ponovo ziv.
Za Tvoju luku u kojoj sam slepi putnik, ali me ipak ne diras
jer znas da je meni sa mnom najteze...
